Тог ведрог септембарског дана на прашњавом путу до миланџанске школе могло се приметити на десетине трагова дечје обуће. То се није могло видети одавно, иако прича о ђачком животу у сеоцету скривеном на најнижим, крајњим обронцима историјског Јавора, 5 km северозападно од Кушића, мало изнад Масковачке реке и Грабовице, у непосредној близини подножја кршног горостаса Мучња, почиње пре скоро два века, тачније, пре 192 године.
И некако, весела дружина, састављена од ученика и наставника наше школе, превали тих 5 km. Додуше, неко пешице, неко школским превозом.
“Стару школу у Миланџи, засеоку села Опаљеник, у Ивањичкој општини, подигао је, у свом родном месту, Јоаникије Нешковић (1804—1873), епископ шабачке и ужичке епархије, као прву школу у моравичком крају.
Школа је подигнута 1833. године и почела да ради на Никољдан исте године са 17 ученика. Школска зграда је двособна брвнара покривена шиндром, а њен први учитељ био је ћир Дионисије. У првој просторији са отвореним огњиштем живела су деца, а у другој је становао учитељ. Након смрти првог учитеља, 1852. године, школа се сели у исту зграду, премештену западно од данашње цркве. Ту се настава изводила све до подизања нове школске зграде 1872. године у којој је настава извођена све до 1953. године, кад се школа затворила јер није имала довољно ученика.”
(Извор: Википедија)
Шетња до најстарије школе у ивањичком крају изведена је и прошле школске године, као активност физичко здравственог али и едукативног карактера, на задовољство наших ученика и као таква ушла је традиционалну активност.
