У недељи од 4. до 8. септембра 2023. године организована је тематска настава, у оквиру које су реализоване радионице и друге активности усмерене ка неговању вредности међусобног поштовања, сарадње и солидарности, уз уважавање различитости. Ученици млађих и старијих разреда учествовали су на литерарном конкурсу на тему „Пријатељство се у невољи познаје као злато у ватри“ коју су организовале Милена Богдановић, наставница разредне наставе и Мирјана Јованчић, наставница српског језика и књижевности. Такође, организована је и радионица на тему „Лепа реч и гвоздена врата отвара.“ Уз помоћ Иване Кривокуће, наставнице енглеског језика, Љиљане Каплановић, наставнице руског језика, Мирјане Јованчић, наставнице српског језика и књижевности, и Зорице Остојић, личног пратиоца, ученици су на сва три језика написали речи које се користе у комуникацији. Ученици су, осим тога, уз сугестије Зорице Петровић, наставнице ликовне културе, и Зорице Остојић, личног пратиоца, кроз ликовни доживљај препознали и представили лепа и тужна осећања. Сви ученички радови изложени су у холу школе.
Мој најбољи друг
Имам пуно другара и све их волим. Једног бих посебно издвојио.
Не иде са мном у исти разред, старији је од мене две године. Зове се Димитрије Боторић и живи у Ивањици. Он тренира у Фудбалском клубу Јавор и учи ме да играм фудбал. Има смеђу косу и браон очи. Често ме изненади ненајављеним доласком. Сваки распуст проводимо заједно. Много сам тужан кад се растајемо. Надам се да ће наше другарство прерасти у пријатељство за цео живот.
Филип Зечевић, III разред
Моја најбоља другарица
Моја најбоља другарица зове се Софија.
Она живи у Чачку. Има десет година. Софија је нижег раста, има дугу браон косу, браон очи. Волим да се играм са њом. Када дође из Чачка код своје баке, одмах дође код мене да се возимо бициклом. Чувамо мачиће и кучиће. Софија и ја идемо у шуму да скупљамо суве гранчице им направиле кућицу за спавање.
Када смо заједно, брзо нам пролази време и буде ми жао кад крене кући.
Ана Радоњић, III разред
Моја најбоља другарица
Моја најбоља другарица зове се Марина. Ја је пуно влим.
Марину сам упознала у првом разреду основне школе. Још од првог дана осећала сам нешто посебно према њој. Она је слатка и насмејана девојчица. Често воли да се шали. Њене смешне приче ме увек насмеју. Ако ми је помоћ потребна, увек ми помогне. Кад се враћамо из школе, један део пута идемо заједно. Марина је девојчица која има смеђу косу, браон очи и средњег је раста.
Сви треба да имају пријатеља, искреноги правог.
Ирена Вишњић, III разред
Моја најбоља другарица
Моја најбоља другарица је Јована и много је волим.
Она има лепу црну косу и браон очи. Увек је ту да ме разуме и саслуша. Упознала сам је у предшколском. Често долази код мене и ја код ње. Никада се не расправљамо и увек је забавна и дружељубива. Моја најбоља другарица има леп осмех.
Иако се дружим са доста другара, ипак је Јована моја најбоља другарица. Надам се да ће тако и остати.
Хелена Ранђић, III разред
Пријатељство се у невољи познаје као злато у ватри.
Углавном сви имамо пуно другова, али је један најбољи. Мој најбољи друг је Михаило, али вам нећу сада писати о њему.
Једног дана сам гледао филм који се зове „Пријатељство“. Овај филм ме је расплакао. Говори о пријатељству два друга, Ивана и Алексе. Од раног детињства и током школовања били су најбољи другари. Обојица су средњу школу уписали у Београду и заједно били у дому. Једнога дана се појављује Милош који се Алекси и није нешто допао. Долази с времена на време код њих. Иван је једног поподнева кренуо до продавнице, а Алекса је остао у соби. Све је било у најбољем реду. У продавници је случајно срео Милоша који га је питао да буду најбољи другари, Иван је одмах пристао ни једног тренутка не размишљајући о Алекси. Време је
пролазило, Ивана није било и Алекса се забринуо. Кренуо је да га тражи, али га нигде није било. Кад се вратио у домску собу, видео је да нема Иванових ствари. Био је уплашен, тужан и забринут. Дани су пролази, с времена на време би из даљине видео Ивана који се правио да га не познаје. Алекса је био разочаран и усамљен, али временом је стекао нове пријатеље, али и даље му није било јасно шта се десило са Иваном кад га ничим није повредио и толико тога су доживели заједно. Алекса је завршио средњу школу и последњег дана наставе појавио се Иван сав отекао и у модрицама. На Алексино питање шта му је било, одговорио је: „Претукао ме је најбољи друг Милош.“ Алекса му није ништа рекао, само је отишао, а Иван је почео да плаче, не због батина, него што је изгубио најбољег друга. Остао је усамљен и тек тада је постао свестан шта је урадио, ало било је касно.
Друг, онај прави, вредност је коју морамо да чувамо, а не исхитрено и без размишљања да га изгубимо. Никада немојте изневерити најбољег друга.
Страјин Зарић, VI разред
Пријатељство се у невољи познаје као злато у ватри
Сви ми одавно имамо најбољег друга или другарицу. Они су ту увек уз нас да нас подрже.
Можда некима верујемо превише, а они нас само искоришћавају, на пример, да препишу домаћи, само не примећујемо да нас заправо искоришћавају. Ми верујемо да ћемо увек и у свему, па чак и у рату, бити заједно и бранити једна другу. Међутим, неки могу да те разочарају и сломе ти срце. Ако нешто лоше урадиш, на пример, сломиш прозор, твоја другарица и ти сте се договориле да ћутите. И сад дође наставница, види разбијен прозор и пита; „Ко је то урадио, ко је разбио прозор?!“ И онда шок. Твоја најбоља другарица каже да си ти то урадила. Наставница ти каже да купиш ново стакло и да замениш разбијено. А онда следећи шок! Најбоља другарица ти да цедуљицу на којој пише да јој више ниси најбоља другарица, да те је само користила и да те уопште не воли. То те заболи више од свега. Ти се сакријеш од свих и плачеш у купатилу толико дуго, плачеш због разочарања, збо лепих тренутака које си провела са њом и не можеш да верујеш да те је тек тако издала.
Да се ово не би поновило, требало би да добро изабереш са ким желиш да се дружиш, са ким желиш да делиш тајне и да будеш сигурна да те никада неће издати и да ће увек бирти ту за тебе, као и ти за њу, јер се пријатељство у невољи познаје као злато у ватри.
Ана Мишовић, VII разред
Пријатељство се у невољи познаје као злато у ватри
Пријатељство је изузетно битно у нашем животу. Свако треба да има бар једног пријатеља. Не могу нам сви бити пријатељи, али треба да имамо оног једног за којег знамо да је ту у сваком тренутку, који слуша наше проблеме, наше срећне тренутке, који је ту да нам обрише сузе и да нас насмеје, који је ту да нам да руку када паднемо. Мој најбољи пријатељ је сада у средњој школи, па се виђамо само викендом, али то не мења наше пријатељство. Свакодневно се чујемо и испричамо једно другом све што нам се тог дана десило. Чак иако то звучи замарајуће, није. Није јер је то он. Колико год ствари деловале досадно, он ће их учинити смешним и занимљивим. Наше пријатељство је почело пре четири године на школском игрслишту. Била је субота. Играла сам се са старијим братом. После неког времена, брат је отишао до продавнице да купи воду и нешто за ужину. Док је он био у продавници, ја сам пала и расекла килено. Пришао ми је тада непознати дечак и питао ме да ми помогне да дођем до трибина. Видела сам да тај дечак није много старији, али сам га свакао пустила да ми помогне, па смо се и упознали. Од тог дана мој најбољи пријатењ и ја смо постали нераздвојни. Шта год да ми треба, било да је то савет или нешто друго, он је ту, као и ја за њега.
Пријатељ није играчка, него јако битна особа у нашем животу. Он се не бира по материјалним стварима које поседује, већ по карактерним особинама. Зато се и каже да се пријатељ у невољи познаје као злато у ватри.
Ана Чпрљаковћ, VII разред
Пријатељство се у невољи познаје као злато у ватри
Пријатељсво је најлепши дар који човек у животу може да има. То се не мери ни новцем ни благом. Човек јe богат онолико колико пријатеља има.
После зимског распуста, враћала сам се кући од бабе и деде са братом од тетке. Падао је густи снег, било је јако хладно. Путовали смо старим сеоским путем, док је ветар снажно дувао, наносећи снег на пут. Одједном, ауто је стао и угасио се. Мој брат је отворио хаубу покушавајући да га поправи. Постајало је све хладније, а мећава све снажнија. Почео је да пада мрак. На лицу брата примећивала се нервоза и забринутост, док је мене хватао страх. Мој брат је позвао свог пријатеља и рекао му да смо се заглавили. Он му је рекаода не брине и да ће доћи трактором да нас одвуче до куће. Гледала сам човека у дебелој јакни и капи на глави, како вози трактор без кабине и качи шпанел за наш ауто. Знам да му је било хладно, али он за то није марио, желео је да нам помогне.
Сигурно смо стигли до кући, захваљујући пријатељу мог брата. Попио је кафу, мало се угрејао и отишао. Гледала сам за њим и размишљала како је добро кад имаш пријатеља који ће ти увек помоћи у невољи, некога на кога се увек можеш ослонити. Овај догађај ми је помогао да схватим шта значи пријатељство. Трудим се да и ја имам пуно другара око себе, али да и ја будем пријатељ њима, да се нађем другарима у невољи и помогнем.
Бојана Кувекаловић, VII разред
Пријатељство се у невољи познаје као злато у ватри
Пријатељство је попут сна који једном сањамо и увек нам остане у мислима. Такође, кад нађемо правог пријатеља увек је ту.
Моја најбоља другарица је Милица Станић. Веома је лепа и пуна врлина. Она је као звезда, посебна и једина. Никада нисмо доживеле проблем једна због друге. Ситнице су нам показале да смо праве пријатељице. Када сам тужна, разочарана, љута, она је увек ту. Шаљемо једна другој писамца, делимо слаткише, заједно радимо домаће задатке, подржавамо и бранимо једна другу. Размишљамо на сличан начин, допадају нам се сличне песме, филмови, игре…. Понекад се дешавају несугласице које одмах решимо. У току дана често се чујемо. Мислим да је наше пријатељство чврсто и траје од наше треће године.
Прави пријатељ је ту и кад се цео свет руши.
Јана Радоњић, VI разред
Пријатељство се у невољи познаје као злато у ватри
Пријатељство је јако битно у животу. Треба имати правог пријатеља поред себе, који је увек уз нас и када смо у невољи и када смо срећни или тужни, када се смејемо и када плачемо.
Наћи правог пријатеља у данашње време је велика реткост. Већина људи се дружи из користи, што је жалосно. Ја мислим да још увек немам праве пријатеље, јер кад год сам у невољи нико није уз мене. Саслушају ме, а онда прошире причу која ми се десила. Највећи ослонац у животу су ми родитељи и сестра, додуше сестра не увек јер, како она каже, има паметнија посла од слушања мојих глупости. Волела бих да пронађем правог пријатеља, али не иде то тек тако. Пријатељство временом постаје све јаче. Међутим, нека пријатељсва трају годинама, а нека се заврше за месец, два.Често видим како се најбољи пријатељи оговарају, а кад се виде делује све нормално, грле се, не одвајају се, ласкају једни другима. Правог пријатељства постајемо свесни тек ксд прође неко време, кад проживимо заједно и лепе и лоше тренутке. Пријатељи су ретки као бисери и зато, кад их нађемо, треба да их чувамо. Тужно што неко не жели да се дружи са неким због физичког изледа, материјалног стања, боје коже, односно због било какве различитости. Живот је саткан и од лепих и од ру
жних ствари. Док лупимо дланом о длан, прође. Зато треба да будемо насмејани, срећни, добри људи и да чувамо праве пријатеље.
Милијана Петровић, VI разред
Пријатељство се у невољи познаје као злато у ватри
Вредност правог пријатељства је непроцењива и зато га треба чувати. Није лако наćи правог пријатеља.
Имати доброг пријатеља је нешто што ме чини срећном. Прави пријатељ је онај који је ту и кад ми је лоше и имам проблеме, помаже ми кад сам у невољи, занимљив је, засмејава ме. Наравно, и ја сам увек ту за најбољег пријатеља. Данас је тешко наћи правог пријатеља, али ја сам срећница. Имам најбољу другарицу Јану. Наше пријатељсво траје од малена. Међу нама нема тајни. Кад год сам тужна, љута, повређена, она је ту да ме саслуша, загрли и помогне ако је могуће. Понекад се посвађамо, али се брзо помиримо. Јана је посебна особа у мом животу. Она је добра, дивна, духовита, занимљива, лепа и нежна. Има дугу плаву косу боје жита, очи попут мирног мора, висока је и одличан је ђак. Васпитана је и лепо се понаша и према млађима и према вршњацима и према старијима. Много је волим. Свакодневно се чујемо и по неколико пута, имамо пуно заједничких занимљивих тема. Прошле године сам често изостајала, она ми је пуно помогла да савладам пропуштено градиво, а и даље ми често помогне око домаћег. Шта год ми је требало, увек ми је изашла у сусрет и помогла. Никад јој то нећу заборавити. Наравно, и ја се исто тако понашам према њој.
Пријатељство је нешто посебно, сви треба да поштујемо најбољег пријатеља, јер он пуно вреди.
Милица Станић, VI разред
Пријатељство се у невољи познаје као злато у ватри
Постоје многи људи који не верују у пријатељство, који нису верни. То обично мисле јер их је неки пријатељ, којег су сматрали правим, изневерио, одао неку тајну, повредио… Али нису сви исти. Са неким особама време много лепше изгледа и брже пролази. Постоје особе са којима је довољно само да седимо и разговарамо и биће нам занимљиво, а има и оних са којима све можемо да урадимо и да буде досадно. И моја пријатељица све учини занимљивим.
Моја пријатељица не долази из истог места као и ја. Ја сам, иначе, веома емотивна особа, лако се „везујем“ за људе, па је тако било и када сам њу упознала. Упознала сам девојку која је годину дана старија од мене. Тих седам дана колико сам била код браће од тетке, скоро сваки тренутак сам провела са њом. Толико смо се дружиле, смејале, давале савете једна другој… Толико ми је улепшала живот само што је ушла у њега. Плакала сам кад сам морала да се вратим кући, јер ми је толико лепо било са њом. Наравно да нисмо изгубиле контакт, запратиле смо се на друштвеним мрежама и сваки дан смо се дописивале и разговарале телефоном. Сваки распуст сам користила да одем код браће и будем по цео дан са њом. Једном смо отишле да прошетамо и да мало боље упознам то место. Била сам неопрезна, кад сам прелазила улицу. Она ме је повукла к себи и рекла да од сада пазим. Док смо помагале тетки у кухињи, ја сам се посекла ножем. Опет ми је она помогла. Дезинфиковала ми је рану и ставила фластер. Било је много ситуација у којима смо једна другој помогле и извукле се заједно из невоље. Увек бисмо плакале када бих ја морала да идем кући, али бисмо се одмах после чуле преко телефона и причале чак и по два сата.
И тада сам схватила. Није битна удаљеност између ње и мене, битна је љубав коју осећамо, гајимо једна према другој и да се после седам месеци дружимо као да смо се дружиле седам година. Иако нисмо у сродству, она ми је попут старије сестре која ми помаже у свему и јако је волим. Нашла сам правог пријатеља, за цео живот.
Наташа Зарић, VII разред