Школа на Кушићима одликује се, а могло би се с правом рећи и поноси се, веома занимљивом причом о свом настанку и опстанку у традицији дугој 85 година.Та прича има везе и са школом у Миланџи, за коју је мање познато да, осим што је најстарија у нашој општини (почела са радом 1833. год.- годину дана пре него што је отворена школа у Ивањици, 1834.год.), да је била и једна од ретких приватних школа, чију је градњу, рад школе и плату за учитеља финансирао владика жички Јанаћије Нешковић , као дуг према свом родном месту. Отворена је одмах по припајању Моравичког среза територији ондашње кнежевине Србије. Веома је занимљив податак да је први учитељ у првој школи на територији наше општине био је Грк, по имену Дионис, кога је владика Јања упознао негде у Шумадији. Народ је име првог учитеља миланџанске школе прилагодио неписаним, али савршеним нормама народног језика, те га је ословљавао са – кир Дионисије.
Управо те далеке, 1833. године, донет је први законски акт о школама- ,,Устав народних школа у књажевству Србији”, одобрен и потписан од стране књаза Милоша. Убрзо је отворено и министарство за просветитељство. Задатак министра је био да се стара о свему што се тиче школа и васпитања деце . Донет је и први наставни план и прво упутство за учитеље.
Званични језик, који је тада био у употреби, био је славјаносербски, а у пракси је то била незграпна мешавина руско-словенског, црквенословенског и народног језика.
И наравно, значајан утицај на развој школства и писмености уопште имао је Вук Стефановић Караџић, који је упорно покушавао да кнезу Милошу Обреновићу објасни потребу за школованим људима. Вук има заслуга и у томе што је цео систем школства подељен, у то време, на два школска округа.
Међутим, иако је реформа језика и правописа учињена, година победе Вукових идеја била 1847., промене су се постепено уводиле. Стара азбука и језик живели су још деценијама, све до званичног прихватања Вукове реформе 1868. године.
Дакле, тек 35 година по отварању првих школа у нашем крају учитељи почињу упознавати ђаке са писмом са којим и ми данас упознајемо своје ученике.
Иако је почела као приватна школа, школа у Миланџи убрзо потпада под надлежност Министарства просветитељства.
Наиме, деца са подручја Кушића, Даретина и Маскове све до 1927. године долазила су у школу у једно од најмањих старовлашких села – Миланџу, и тамо се школовала . Те године на Кушићима је изграђена школска зграда, једна од највећих и најбољих школских зграда у то време у Моравичком крају. Подигнута је од наплате обвезница за ратну штету, које су грађани ова три села поклонили. На основу тих обвезница добијен је зајам за изградњу школе на Кушићима. Школа, подигнута од тврдог материјала, деловала је тада на околину као лепотица и узор како треба градити. Била је покривена под цреп, што је била реткост у оно време у подјаворским селима .
Према подацима из 1930. године у моравичком крају тада има 13 школа, са 23 одељења, са укупно 1731-ним учеником и 25 наставника. Међу новоотвореним школама је и школа у Кушићима, која већ на почетку свог рада има два учитеља, што указује на велики број ученика . Школске 1931/ 1932. године, поред течаја за домаћице са 30 полазница, успешно је радила и библиотека и читаоница, која је имала 88 чланова и 994 књиге .
Све до 1943. године школа је радила са мањим прекидима , а те године су бугарски авиони бомбардовали кушићку школу. После бомбардовања школе многи родитељи су били принуђени да своју децу шаљу у школу у Миланџу, која се налазила даље од комуникација.
По завршетку Другог светског рата, на темељима срушене школске зграде подигнута је друга, доста мања, без једног ,,крила” и омогућила је да се под њен кров преселе и ученици и наставници.
У таквим приликама почиње ширење школе отварањем виших разреда од школске 1953/1954.године. После две године Кушићи постају центар у области која обухвата подручје од Јавора до Јевачких стена и од реке Ношнице до реке Грабовице. Јавља се потреба за изградњом нове шкоске зграде за осмолетку. Градња је почела 1955., а завршила се 1958. године.
Од 1962. године у саставу матичне школе у Кушићима су и школе у Равној Гори, Опаљенику ( од 1952. год.) и Маскови ( од 1945. год). Најстарија, школа у Миланџи је престала да ради, јер није имала довољно ученика.
По затварању школе у Миланџи, Историјски архив из Ужица је спасио многа акта ове школе од пропадања. Али оно што се данас налази у том архиву представља маленкост према ономе што је ова школа имала као културно наслеђе из прошлости.
Школа на Кушићима носи име Мајора Илића, јунака Првог јаворског рата (1876.год.), који је на ратишту, на петнаестак километара од Кушића погинуо борећи се против Турака .
Сада школа ,,Мајор Илић“ има у свом саставу једно издвојенo одељењe – у Опаљенику. Укупно од првог до осмог разреда има 61 ученика , а у школи је запослено 26 радникa (са издвојеним одељењем ), од тог броја је 19 просветних радника.
На 1000 м надморске висине у подножју планине Јавор, 25км од Ивањице налази се месна заједница Кушићи и основна школа.
Историја ове школе датира још од 1927.године када су се имућни и виђенији људи овог краја ангажовали да саграде школу и стан за учитеља.
Године 1954-55 урађена је нова школска зграда са шест учионица,две канцеларије и станом за просветне раднике. Седамдесетих година двадесетог века урађена је кухиња а осамдесетих санитарни чвор и наставничка канцеларија.
У оквиру матичне школе је издвојено одељење Опаљеник које и данас ради.
Menu